O blogu
Dragi moji čitaoci,
Dobro došli na moj blog o čudesnoj metodi Marije Montesori, i naravno, o svakoj temi koju nam život sa decom nametne.
Zovem se Tamara.
Defektolog sam.
Imam i na tri jezika ispisanu Montesori diplomu za uzrast dece od 3 do 12 godina.
Radim u državnoj ustanovi/školi i trudim se da što veći broj učenika prihvati/radi po Montesori pristupu.
Blog osmišljavam i pišem jer sam veliki zaljubljenik i poštovalac ove metode, toliki da sam razmišljala da naziv bloga bude po šali mog muža: MonteSmori ☺☺☺.
Namera mi je da što većem broju interesnih grupa, vaspitačicama, prosvetnim radnicima i roditeljima približim ovaj metod da ga razumeju, zavole i na kraju koriste. Takođe se nadam da će ovaj blog koristiti onima koji su već u Montesori svetu kao baza podsećanja svega važnog za praksu.
Nije mi namera da „pametujem“, „držim lekcije i predavanja“, on-line kurseve, preporučujem seminare i edukacije. Jedina i isključiva namera mi je da zajedno idemo na put otkrivanja Montesori metode. Neki će se ukrcati na početnu stanicu sa mnom a drugi na sledećoj stanici, i to je u redu, nemamo svi isto predznanje i zanimanje za ovaj pristup.
Blog je podeljen na kategorije: 1. predškolski uzrast (od 3 do 6 godina), sa potkategorijama po centrima, i 2. školski uzrast (od 6 do 12 godina), podeljen na potkategorije usredsređene na školske oblasti rada. Ove dve kategorije najviše mogu poslužiti zaposlenima u vrtićima i školama, ali i roditeljima koji žele više da saznaju o tome šta deca tačno rade u Montesori obrazovnom sistemu.
Kategorija za roditelje namenjena je za uzrast dece do 3 godine ali sadrži i sve teme koje interesuju roditelje (bez obzira na uzrast deteta): da li i kako mogu u kućnim uslovima primeniti Montesori metod, predloge razvojnih igara po uzrastima, kako mogu pomoći detetu da bude što samostalnije… sve iz ugla Montesori pristupa.
Kategorija teorije pokriva sve one termine, specifične samo za Montesori pristup. Namenjena je svim interesnim grupama. Ovde možete pronaći interesantne podatke o životu i radu Marije Montesori, kako je nastao metod, šta su to periodi posebne osetljivosti deteta i kako da ih prepoznate, kako se kod dece u Montesori vrtićima razvija unutrašnja disciplina, koje su razlike između tradicionalnog i Montesori pristupa u obrazovanju…
Kategorija materijali za rad sadrži predloge za rad sa karticama u praksi i u promotivnom periodu možete ih slobodno štampati i koristiti.
Sadržaj za sve kategorije i blog ažurira se jednom, dva puta a možda i više puta mesečno sa tematskim postovima i predlozima aktivnosti za tekući mesec. Rukovodeći se poslovicom: Pokaži mi i ja ću razumeti, smatram da ćemo primerima najbolje otkrivati i razumeti Montesori pristup.
Molim vas da pročitate Disclaimer, politiku privatnosti i uslove korišćenja radi obostranog uživanja, dobre komunikacije i kreativne razmene na ovom blogu. Ukratko, ukoliko ste zbog bilo kog razloga zalutali na ovaj blog, a ne podržavate pristup, želite da kritikujete i ocenjujete, molim napustite moje prisustvo (hvala Patriku iz Sunđer Boba na citatu ☺) i ne gubite svoje dragoceno vreme.
Teme po postovima i mesecima moje su ideje. Nastaju kao kombinacija višegodišnjeg iskustva koje imam u radu sa decom, našeg nacionalnog plana i programa, kao i moje Montesori edukacije. Nastaju i kao rezultat materijala koji posedujem i koji mogu da vam prikažem. Predlozi ne moraju identično da se primenjuju u praksi, možda ne predstavljaju najbolje idejno rešenje, ali su primeri pomoću kojih otkrivamo, uočavamo i razaznajemo šta je to Montesori metod. Primere slobodno dorađujte, nadograđujte, razrađujte… i pišite mi o utiscima u komentarima ili preko i-mejla: info@montesorivolim.rs
Moja Montesori priča ili Kako sam postala kompletna MonteSmaračica
Moja Montesori priča počinje pre deset godina. Imala sam sreću da promenim tri ustanove i tako obogatim svoje radno iskustvo. Škola-vrtić-škola bio je moj put, a u vrtiću sam počela da otkrivam šta je to Montesori metod. Na fakultetu se rad Marije Montesori spominjao u okviru predmeta Istorija defektološke prakse, ali nešto više o toj metodi nisam znala. U vrtiću sam radila u „razvojnoj grupi“ i tražila sam način kako da svu decu angažujem u jednom boravku. Za takav sklop klinaca trebalo je da završim svih sedam smerova svog fakulteta (koji su bili aktuelni u vreme kada sam studirala).
Presrećna što sam videla da ovaj metod ima uspeha, počela sam da prenosim poruke okolini da je to dobro, super, da svi treba da rade… Mislila sam ako se sviđa meni i daje rezultate, svideće se i drugima… Oh, koliko sam grešila na putu promovisanja Montesori pristupa! No greške su deo našeg učenja.
Iz današnjeg ugla gledano, bilo je i komičnih situacija. Jednom je vaspitačica ljutito došla i na pauzi ispričala da je dala deci da presipaju zrnevlje kukuruza, međutim deca su sve prosula po podu i nastao je opšti haos. Vaspitačica je u svojoj nemoći uzviknula deci: „E, sad nek’ vam dođe Marija Montesori da pokupi kukuruz!’’
Drugi put je grupu s kojom sam radila obišla vaspitačica i obratila pažnju na dečaka kako presipa kukuruz. Dečak je bio sniženih intelektualnih sposobnosti, govorio je retko, ali je razumeo govor. Najčešće je birao suvo presipanje i materijal praktičnog centra. Vaspitačica je u prolazu, glasno iskazala zabrinutost: „Zašto mu daješ kukuruz? Mogao bi da gurne u nos!“ I šta se onda dogodilo? Dobro, osim što je hteo da stavi zrno kukuruza u nos? Dogodilo se da više nikad nisam stavila kukuruz na praktičnu policu i da sam morala da „spustim loptu“.
Nismo svi spremni za Montesori pristup i to je u redu ☺.
Naravno da je bilo vaspitačica koje su se, poput mene, „primile“ na metod Marije Montesori ili su u najmanju ruku veliki njeni poštovaoci i simpatizeri. Vaspitačica koja je posumnjala u put onog zrna kukuruza sada je direktor te predškolske ustanove, ponosna što njen vrtić ima Montesori grupu.
Da nisam došla da radim s grupom dece s različitim smetnjama, što mi je bio veliki izazov, verovatno ne bih krenula na svoj Montesori put. Ponekad se pravim važna i ponosna sam što su i moji počeci u ovom pristupu, kao i počeci Marije Montesori, upravo sa decom ometenom u razvoju. Jedino što je Marija Montesori imala pozitivnije iskustvo s kukuruzom, za razliku od mene ☺.
Evo šta je ona napisala kada je počela da primenjuje materijal koji je kreirala radeći sa decom sa smetnjama u svojoj prvoj Dečijoj kući:
„Dala sam se na posao kao seljanka koja, pošto je sačuvala kvalitetno seme kukuruza, nalazi plodno tle na kome može slobodno posaditi. Ali pogrešila sam. Jedva sam okrenula grumen mog polja kad sam našla zlato umesto pšenice; grumen je otkrio dragoceno blago. Nisam bila seljanka kakvom sam se smatrala, već pre Aladin koji je, ne znajući, u rukama držao ključ skrivenog blaga.“
Poput nje osetila sam svu moć i blagodet ovog pristupa i materijala u radu sa decom. Morala sam da prođem ozbiljniju edukaciju jer sam osećala da ne znam dovoljno, da ima mnogo toga što još treba naučiti, i htela sam da upoznam školski materijal i pristup.
Ali – samo još jedno ali – ni to što sam defektolog, ni to što imam na tri jezika napisanu Montesori diplomu, ni što sam autor tamo nekog seminara, ništa nije toliko uticalo na mene da postanem kompletna MonteSmaračica kao onaj trenuktak kad sam postala mama.
To je bilo to! Tajnu detinjstva, upijajući um, mneme, horme i nebulu, razumela sam i živela tek sa ćerkom. Saznajno i osećajno, morala sam i kao roditelj da učim i grešim na svom Montesori putu.
Pošto mi se tako nekako u životu slagao „put od žute cigle“, a ja ga pratila, došla sam do novog izazova – bloga. Na svom Montesori putu stati pred 10-20-30 učenika nešto je čemu se radujem. Ako se desi da mi ne ide, da pogrešim, precenim ili potcenim situaciju, daju mi šansu kada se ponovo sretnemo. Ispravim je uvek i nisam u strahu. Deca su divna i imaju veliko srce, i kad posumnjam u sebe i Montesori pristup, ona me razuvere.
Sa odraslima je druga priča. Stati pred 10-20-30 odrasalih i ispričati im o Montesori pristupu nije mi tako prijatno kao sa decom. Kao da lovim pogled one ljute vaspitačice što-joj-se-prosuo-kukuruz-po-podu i još jedan koji kaže ma-važi, i još jedan…Tako da sam se, kao prava plašljivica, „sakrila“ iza laptopa.
