31 авг Ko je Marija Montesori?
Jedna izuzetna teta
Pre tačno 149 godina rođena je Marija Montesori, izuzetna teta koja je osmislila Montesori metod i ceo život posvetila radu sa decom. Teško je razumeti ovaj pristup bez uvida u njen život i delo.
Priču o njenom životu podeliću na dva dela.
Prvi deo vezan je za kritiku i etikete koje je prate, drugi deo je tekst sa hronološkim činjenicama iz njenog života.
Materijal Vremenska linija života Marije Montesori možete preuzeti i slobodno koristiti u radu sa decom ili roditeljima. Pročitajte prilog za ideje kako koristiti ovaj materijal i šta je to vremenska linija.
DEO PRVI
Ili kako MonteSmorijanca „dirnuti u živac“?
Poseban deo pišem zbog posebne kritike Marije Montesori.
Svodi se na: „Kako ona može da priča o odgoju deca a rođeno dete je ostavila?“
Skoro sam pratila jednu takvu raspravu na društvenoj mreži. WOW! Marija Montesori proglašena nemajkom No 1 na svetu. Ova kritika izvučena je iz konteksta i senzacionalistički zvuči kao naslov trač novina.
Blog Montesori volim je za pristalice. Verujem da ste kao takvi informisani kako i zašto se to dogodilo, kao i da je sin Mario bio njen verni i najvažniji saradnik. Međutim, postoje i oni koji su na početku svog Montesori puta i značilo bi im neko pojašnjenje.
Za početak, vratimo se na početak. Kao što sam napisala radi se o periodu pre više od 100 godina!
Tada- žena nije imala prava da radi kad postane majka. Pa opet, pravo je važilo za građansku i višu klasu. Siromašni su morali da zaposle i decu od 12 godina. Marija Montesori se borila protiv radne eksploatacije dece i žena.
Tada- žena nije imala pravo glasa. Marija Montesori borila se za ta prava svojim vatrenim govorima na feminističkim kongresima.
Tada- žena nije imala pravo da studira medicinu. Marija Montesori se borila da upiše fakultet koji želi i bila je prva žena lekar u Italiji.
Tada- žena nije imala mnoga prava koja danas ima.
Danas- žena ima sva ova prava, i mnoga još, koja dobija rođenjem. Marija Montesori nije, već se morala boriti. Da li sudimo onda iz iste pozicije? Da li smo svesne da današnja prava koja imamo dugujemo ženama poput Marije?
Dr Đuzepe Montesano je bio Marijina ljubav života. Upoznala ga je 1897. godine kao kolegu i saradnika.
Kada se rodio Mario, 1898. godine, ne zna se zašto njih dvoje nisu stupili u brak. Nagađa se da je delom zbog otpora njegove aristokratske porodice i delom zbog gubitka prava na rad same Marije.
Ono što se zna je da je Mario odrastao u hraniteljskoj porodici u okolini Rima. Zna se da ga je Marija povremeno obilazila, Đuzepe nije. No, platio je njegovo školovanje, internat i putovanja. Đuzepe je priznao Maria za sina tri godine nakon njegovog rođenja. U krštenici zvanično stoji ime deteta Mario Montesano Montesori dok je ime majke nepoznato. Te iste godine, 1901. Marija napušta Ortfreničku školu u kojoj su Đuzepe i ona zajedno razvili plan i program rada sa decom ometenom u razvoju. Pretpostavlja se da je tada došlo do potpunog razlaza između njih i da se Đuzepe ženio drugom. Marija se nikad nije udala.
Da, Đuzepe se oženio iako su se zavetovali da neće zasnivati porodicu sa drugima. On ostaje u domenu dečije psihijatrije i politički aktivan. Bio je odbornik i zamenik gradonačelnika Rima. Kada je preminuo organizovana mu je državna sahrana. Nisu zabeležene javne osude kao za nju, da on nema prava da „političari“ ili radi sa decom jer je ostavio sina.
Kada je Mariji preminula majka, ona dovodi Maria kod sebe. Imao je 15 godina. Kada su se napokon spojili kao porodica, postao je njen saradnik i podrška, jedini naslednik svega što je stvorila.
Svakako su ova dva muškarca bili „vetar u leđa“ za njen rad. Sa Đuzepeom je pokrenula Ortofreničku školu u kojoj je započela kreiranje didaktičkog materijala. Rođenje Maria i njegovo napuštanje mnogi biografi smatraju presudnim da se okrene radu sa decom. Sa Mariom je osnovala AMI organizaciju i on je imao velikog udela u formiranju kosmičkog obrazovanja.
DEO DRUGI
Dok sam proučavala život i delo ove izuzetne tete, zaključila sam da je bio pun kontradiktornosti prišivenih uz borbu za jednakost i mir u svetu. Počevši od porodice, majke koja je bila podrška i slobodoumna a otac tradicionalista. Želela je da studira medicinu i pisala je ocu „Sve samo ne učiteljica“, pa opet je završila podučavajući decu i učitelje širom sveta. Posvetila se deci, njihovom ranom razvoju i učenju dok je za svoje dete bila isključena u formativnim godinama.
Rođenje i porodica
Marija Montesori rođena je 31.avgusta 1870. godine u Kjaravali (Ancona, Italija) u uglednoj porodici srednje klase, visoko obrazovanih roditelja.
Njen otac Alesandro je bio obrazovan čovek konzervativnih i tradicionalnih pogleda na svet, radio je kao zvaničnik Ministarstva finansija u lokalnoj fabrici duvana. Sa druge strane, njena majka, Renilde bila je za svoje vreme obrazovana žena, „slobodnih“ pogleda na svet, naklonjena književnosti. Iako je imala odnos pun ljubavi sa svojim ocem, sukobljavali su se pri njenim odlukama za obrazovanje, ali je uvek bila „naoružana“ podrškom majke.
Rano detinjstvo i školovanje
Sa Marijinih 5 godina, Montesorijevi se sele u Rim zbog očevog posla, a sa šest godina Marija kreće u školu. Još kao devojčica uočava nedostatke školskog sistema, nije volela učenje napamet već se interesovala za matematiku i volela je da čita. Marija pri upisu u srednju školu odabira ono što je neuobičajno za to vreme, tehničku školu, koju uglavnom pohađaju dečaci. U to vreme je htela biti inžinjer, kasnije se odlučuje studirati medicinu. Sa upisom u tehničku školu počinje jedna od niza njenih borbi, da uči ono što želi u svetu koji je bio „rezervisan“ samo za muškarce. Od žena se očekivalo i podrazumevalo da će biti učiteljica. Marijin stav je bio „sve samo ne učiteljica’’. Nailazila je na odbijanja, neodobravanja i poteškoće. No, to je sve činilo da Marija bude odlučnija u svojoj nameri.
Pri prvom upisu na medicinski fakultet bila je odbijena. Zato upisuje Univerzitet u Rimu i diplomira na odseku za fiziku, matematiku i prirodne nauke. Na osnovu dobijene diplome upisuje medicinski fakultet. Studije medicine nisu prošle bez žaoka i prepreka zato što je žena.
1896. godine Marija Montesori završava svoj doktorski rad sa visokim ocenama i postaje prva žena lekar u Italiji. Na kraju svojih studija održalo je predavanje koje je privuklo pažnju i koje su zabeležile mnoge novine.
Iste godine Marija Montesori biva izabrana da predstavlja žene Italije na feminističkom kongresu u Berlinu gde se borila za radna prava žena. Nekoliko godina nakon toga (1900.god.) učestvovala je na sličnom kongresu u Londonu gde je žustro kritikovala praksu zapošljavanja dece u rudnicima Sicilije. Na taj način se priključila i podržala pokret kraljice Viktorije protiv radne eksploatacije dece.
Počeci rada dr Marije Montesori
1897.godine dr Marija Montesori je imenovani asistent pomoćnik na Psihijatrijskoj klinici u Rimu. Deo njenih dužnosti bio je da posećuje azil za „umobolne“ kako bi izdvajala pacijente koji su pogodni za kliniku. U to vreme su po azilima bila smeštena deca „idioti“ ili „slaboumna“ deca. Loši uslovi i način na koji su se ophodili prema deci duboko su je dirnuli, ne samo njeno srce već i njen genijalni um koji počinje da uočava pojedinosti. Posmatrajući ih kako se igraju samo sa mrvicama hleba ispod stola, dolazi do zaključka kako njihov problem nije toliko medicinski koliko pedagoški i da su ruke oruđe za razvoj mozga.
Rad Marije Montesori sa „zaostalom decom u razvoju“ pridobija sve više pažnje u naučnim krugovima. Ona biva pozvana na pedagoški kongres u Torinu, gde u svom govoru ističe povezanost socijalne bede i lošeg školskog sistema sa prestupništvom i kriminalom kod dece.
U tom periodu njen lični život obeležava velika ljubav ali i veliko odricanje. 1897.godine upoznaje dr Montesana kao saradnika. Njihova saradnja i prijateljstvo prerastaju u veliku ljubav i ona rađa sina Maria 1898.godine. Marija se opet suočava sa tradicijom svog vremena, majke se ne mogu baviti javnim poslovima, a njeno vanbračno dete bi bilo osuđeno u društvu. Zato odlučuje da se o Mariu brine porodica sa sela dok ga ona u tajnosti posećuje narednih 15 godina. Takvo veliko odricanje još više je okreće potrebama druge dece.
Ortofrenička škola i Pedagoški univerzitet u Rimu
Period od 1898.go do 1901.godine obeležen je radom u Ortofreničkoj školi. U školi se staralo o deci sa širokom lepezom duševnih poremećaja. Njeno interesovanje za rad sa ’’slaboumnom’’ decom dovodi je do radova Itara i Seguana, dva francuska lekara koji su svoje živote posvetili vaspitanju „oštećene“ dece. U tom periodu intenzivno radi na dobro osmišljenom didaktičkom materijalu. Provodila je po ceo dan sa decom, a uveće bi sređivala beleške uvodeći analitički i naučni stav u svoj rad. Uz pomoć materijala i studioznog rada za dve godine je naučila osam učenika da čitaju, pišu i računaju, a zatim polože ispit za državne škole. Ovaj period se smatra presudnim za Marijin prelazak u obrazovne vode.
1901.god napušta Ortofreničku školu kako bi se samostalno bavila obrazovnom filozofijom i antropologijom.
Od 1904.godine do 1908.godine radi kao predavač na Pedagoškom univerzitetu. Njena predavanja su bila jako posećena. Isticala je i podučavala studente da je učenje individualno uslovljeno, da je posao učitelja da pomogne, ne da osuđuje i da istinski mentalni rad ne iscrpljuje već nadahnjuje i hrani.
’’Predmet naših izučavanja je čovečanstvo; naša svrha je da postanemo učitelji. E, ono što zaista čini učitelja je ljubav za ljudsko dete; jer ljubav je ono što od društvene dužnosti obrazovnog radnika čini vašu svet o misiji.’’
Dečija kuća
U vreme kada je predavala na Univerzitetu, postojala je četvrt San Lorenzo u Rimu. U njoj je bila jedna zgrada sa velikim stanovima podeljena na mnoštvo manjih, naseljenih sa siromašnim porodicama. S’obzirom da su stanari zgrade radili po ceo dan, veliki problem su pravila njihova deca. Nadležni su shvatili da bi im bilo isplativije da angažuju nekog ko bi okupio decu i čuvao, nego da popravljaju štetu koju ’’mali vandali’’ naprave. Vladine institucije i pokrovitelji četvrti su ponudili Mariji Montessori posao što ona sa velikim ushićenjem prihvata, radujući se što će raditi sa tipičnom decom i računajući na materijal koji je pripremala u Ortofeničkoj školi.
6.januara 1907.godine otvorena je službeno prva Dečija kuća (Casa dei Bambini) u Rimu. Počela je primenjivati brojne aktivnosti i materijale ali je samo zadržavala one koji bi zaokupili pažnju deci. Materijali u radu sa zdravom decom, organizovani tako da podržavaju njihov prirodni razvoj, dali su neočekivane rezultate. Sama Marija Montesori je rekla:
„Dala sam se na posao kao seljanka koja, pošto je sačuvala kvalitetno seme kukuruza, nalazi plodno tle na kome može slobodno posaditi. Ali pogrešila sam. Jedva sam okrenula grumen mog polja, kad sam našla zlato umesto pšenice; grumen je otkrio dragoceno blago. Nisam bila seljanke kakvom sam se smatrala, već pre Aladin koji je ne znajući, u rukama držao ključ skrivenog blaga.“
Skriveno blago koje je otkrila su bile normalne osobine detinjstva koja su se krila iza devijantnog ponašanja dece. Materijal koji je kreirala za decu ometenu u razvoju, koju je morala da ubeđuje da koriste, zdrava deca su spontano, rado i samostalno birala.
Marija je ovoj deci magično transformisala život. Deca ovog predgrađa su u to vreme smatrana „unapred izgubljenim“ slučajevima. Ali ona im je dala priliku i alate kako da povrate kontrolu nad svojim malim životima i da utiču na budućnost. Svojom metodom i pristupom nije samo uticala na njihove akademske veštine već i na ostvarenje neke vrste socijalne pravde.
Do 1908.godine otvoreno je još pet Dečijih kuća, četiri u Rimu i jedna u Milanu. Deca su već sa šest godina znala da čitaju, što je bilo čudo u vreme kad je 80 % stanovništva Italije bilo nepismeno. Marija Montesori 1909.godine potpuno napušta doktorsku praksu i posvećuje se obrazovanju učiteljica. Te iste godine njene beleške i predavanja su prikupljena u knjizi „Metod naučne pedagogije primenjen na edukaciji dece u Dečijim kućama.“ Mnogo godina kasnije, 1946. godine izdato je ponovo pod naslovom „Otkriće deteta.“
Uskoro su počeli da dolaze posetioci, prvo iz Italije pa iz drugih zemalja, da posmatraju decu i uvere se svojim očima. Prva Dečja kuća u Londonu je otvorena 1918. godine, gde se isto dogodilo u radu sa decom. Vesti se prenose u Ameriku i na druge kontinente gde se otvaraju Dečije kuće.
U periodu profesionalnog uspeha Marija doživljava veliki gubitak, smrt svoje majke 1912. godine. Tada odlučuje da povrati svog sina Maria, koji postaje verni saradnik do kraja njenog života. U javnosti ga je predstavljala kao nećaka a kasnije kao usvojenog sina.
1913.godine Marija Montesori je organizovala prvu međunarodnu edukaciju u Rimu gde je prisustvovalo 87 polaznika iz celog sveta.
Njena učenja su doživela veliku ekspanziju a Montesori društva, škole i kursevi su postojali širom sveta. Marija Montesori je mnogo vremena provodila putujući, držeći predavanja i govore. Napredak je, velikim delom, usporen izbijanjem Prvog svetskog rata.
Širenje Montessori obrazovnog sistema
1915.godine Marija Montesori odlazi u SAD radi serije predavanja. Bila je gost Tomasa Edisona i američkog Montesori društva čiji je predsednik bio Graham Bel. Počasni sekretar društva bila je Margaret Wilson, ćerka tadašnjeg predsednika SAD-a. Prvo predavanje održano je u Carnegi holu za preko 5000 ljudi. Kako je u toku bila Svetska izložba u San Francisku, napravljena je soba sa staklenim zidovima u kojoj se nalazilo Montesori odeljenje. Oko staklenih zidova nalazile su se stolice sa kojih su zainteresovani posetioci posmatrali decu.
1929.godine sa Mariom osniva AMI (Association Montessori Intenational), krovno međunarodno udruženje sa ciljem očuvanja, širenja i razvoja ideja i načela Montessori metode. Sedište AMI udruženja je u Amsterdamu, Holandija. Te godine se održava Prvi Montesori kongres, nakon čega slede kongresi svake godine.
Pojavom fašizma u Evropi i zbog odbijanja saradnje sa Musolinijem, seli se sa porodicom u Španiju, potom u Holandiju, 1936.godine. U Nemačkoj i Italiji uveliko su zatvorene njene škole zbog odbijanja da se koriste za školovanje „malih fašista“ i širenju ideologije nacista. Njene knjige i portret spaljene su na lomači u Berlinu.
Indija i kosmičko obrazovanje
1939. godine na poziv indijskog teozofskog društva, odlazi u Indiju, i umesto tri planirana meseca ostaje 7 godina. Pošto je izbo rat, Marija i Mario su kao italijanski državljani na teritoriji Velike Britanije postali ratni zarobljenici. Maria šalju u radni logor dok ona ostaje u kućnom pritvoru sa ograničenim kretanjem. Na njen sedamdeseti rođendan, 31.avgusta 1940.godne, oslobađaju Maria iz logora i oni nastavljaju svoj rad u Indiji. Upravo je u tom period ograničenog kretanja i zarobljeništva, Marija puno razmišljala o povezanosti svega u prirodi, što je izrodilo ideju o kosmičkom obrazovanju za uzrast od 6 do 12 godina. U Indiji je Marija upoznala Gandija, Nehrua i Tagoru, održala niz predavanja i obuka. Rezultat njenog boravka u Indiji se i danas oseća jer je odgajanje dece Montesori metodom veoma prisutno.
Povratak u Evropu
Po povratku iz Indije boravi u Holandiji. Nastavila je putovati i podučavati uprkos njenim godinama. Mnoge zemlje su joj ukazivale poštovanje dodelivši joj akademske, kraljevske i državne nagrade i priznanja.
1949. godine nominovana je za Nobelovu nagradu za mir ali je nije dobila. Te godine dobila je orden Legije časti u Francuskoj. Njen poslednji javni nastup bio je 1951.godine u Londonu gde se održavao Montesori kongres.
Umrla je u Nordviku kraj Amsterdama, 6.maja 1952.godine, gde je i sahranjena. Na njenom nadgrobnom spomeniku po njenoj želji je napisano:
„Molim dragu decu, koja sve mogu, da zajedno sa mnom rade na izgradnji mira među ljudima i na celom svetu.“
Vaša
Tamara